Partibrejkers: iskrenost rocka = odanost publike

Oglas

pb1Partibrejkers, Tvornica, Zagreb, 8.12. 2012.
Piše: Petar Hrstić

U subotnju večer niti nanosi snijega niti poprilično niska temperatura nisu mogli spriječiti tulumarku 30. godišnjice Razbijača tuluma, beogradskih Partibrejkersa. Iskreno, lagano sam se bojao da će koncert biti odgođen, ali ništa nije moglo zaustaviti navalu rock’n’rolla iz komšiluka.

Preko dva sata svirke prošla su u trenu, dupkom puna Tvornica mogla je biti zadovoljna, kao i sami Brejkersi. O Antonovim gitarskim sposobnostima i Canetovoj scenskoj dominaciji nema se ništa novo reći – brutalno iskreni, bez rezerve i dokraja energični – kao i na prvom albumu davne osamdesetpete, a ni mlađi ostatak benda nije nimalo zaostajao. Tvornica je ključala (očito ne dovoljno po Canetovom guštu koji je molio organizatore da isključe klimu – heh) preko pjesama „Ako si“, „Molitva“, „Sloboda ili ništa“, „Gramzivost i pohlepa“ itd. do eksplozija u „Kreni prema meni“, „1000 godina“ i „Hoću da znam“ . Prošli smo od pločnika Beograda osamdesetih, preko urbanog bunta krvavih devedesetih, sve do današnjih dana, kad su glavni neprijatelji jedna opća glupost i materijalizam. Bend koji studijski rastura, ali u live izvedbi masakrira – to je bend koji zaslužuje uši na repeat, a Partibrejkersi su jedna od takvih rijetkih konstanti na ovim prostorima. Nakon ovakvog dvosatnog izbijanja došao je i dvostruki bis s vrhunskim „Prstenom“ i ostalim draguljima, a za put Cane nam je poručio da se najbolje putuje sam.

Izgleda da rock još postoji na ovim prostorima, bar u onoj odanoj formi kad je sirov, revolucionaran i bezgraničan. Što se snijega i hladnoće tiče, izgleda da više pomažu Gibson i Fender od lopate i aspirina!

Oglas