Vlada, Gile, Piko & Švaba: “Lutka koja kaže ne” – I bolja prošlost i sjajna sadašnjost

Svako od članova je na albumu ostavio svoj prepoznatljiv rukopis i (autorski) trag i to uz meka srastanja temeljnih poetika Idola i Električnog orgazma, merseybeata i novog vala, garaže i power popa

Piše: Zlatko GALL

VLADA, GILE, PIKO & ŠVABA
“Lutka koja kaže ne”
PGP RTS/Croatia Records
****1/2

Evo konačno na CD formatu (valjda će biti i vinila) jednog od sjajnih albuma objavljenih u nevrijeme, u sam osvit rata; albuma čije se reizdanje (u zajedničkoj nakladi PGP RTS i Croatia Recordsa) zgodno poklapa s filmom posvećenom Vladi Divljanu i nesmiljenom koncertnom aktivnošću Električnog orgazma čiji dvojac – Gile i Švaba – čine polovinu “superbenda”.

Album “Lutka koja kaže ne”, nazvan po prepjevu velikog hita Michela Polnareffa “La poupee qui fait non” iz 1966. (koju sam i sam pjevao i sviruckao u nježnim godinama pa mi je i danas jedan od himničkih brojeva šezdesetih), možda baš danas (28 godina nakon nastanka) ima još više razloga za objavljivanje nego li 1991. Zbog nostalgije? Možda jer album je i svojevrsni hommage i preminulom Vladi Divljanu i jednom vremenu te simbolična točka na “i” novovalnom dobu i zajedništvu glazbenika koji su – ne samo na famoznim projektima “Bolje vas našli” – i u beogradskom Studentskom centru i u zagrebačkom Kulušiću bili podjednako doma i svoji na svome. No, s druge strane, skladbe “supergrupe” Vlada, Gile, Piko & Švaba, zvuči tako vraški svježe, dobro i savršeno se uklapa među brojne recentnije projekte nadahnute garažom, i beatom šezdesetih. Što su, zapravo, i glavni izvori nadahnuća albuma iliti, ako baš hoćete (i) tadašnjih omiljenih žanrovskih silnica Vlade (Idola), Gileta i Švabe te, naravno, Pike Stančića. A on je, uzgred rečeno, i na ovom projektu pokazao da je bubnjar koji najbolje razumije backbeat na kojem je počivao britanski beat val šezdesetih i lijepi dio novog vala.

Zapravo, svako od članova je na albumu ostavio svoj prepoznatljiv rukopis i (autorski) trag i to uz meka srastanja temeljnih poetika Idola i Električnog orgazma, merseybeata i novog vala, garaže i power popa. Uvodne „Pruža“ savršen je tako spoj garažne „brije“ i zarazne pop melodije po kojoj je Vlada bio poznat, „Ona je“ – biser na tragu beata šezdesetih i Ramonesa – se mogla naći i na „Distoriji“ dok je „Igračka“ rasna tema s odličnom vožnjom Švabe i Pika te prvorazredni komad žestokog power-popa. „Hej ti (Zašto onda nismo zajedno)“ nosi pečat Vladinog rukopisa uz odlične gitarske naglaske i ubojit refren, a „Spavaj anđele moj“ nabrijana je tema koja ima korijen i u garaži i melodioznosti popa šezdesetih (uz ubačene riffove na tragu The Who iz „Pinball Wizarda“). Laganica „O čemu ona sanja“ – s dominantnim Švabinim basom i upečatljivim gitarskim fraziranjima, klasičan je retro-sentiš (iz bloka „dame biraju“) za ljetne terase uz izvrstan refren koji se iz prve lijepi za uho, a „Hoću da postanem pas“ i rokabiličan brzac „Srećan ti rođendan“ praskavi furiozni brojevi. Završnica albuma donosi vraški zanimljiv eksperiment nazvan „Vi, ž’tem mon amur“; izuzetan kolaž s elementima izvanvremenog hita Jane Birkin i Sergea Gainsbourga „Je t’aime“, instrukcija za aerobik s glasom Milene Dravić, Black Sabbatha iz „Paranoida“, opernog vokala na tragu McLarenovog projekta „Fans“… uz bubanj koji lupa kao Queen na „We Will Rock You“ i funkoidnog mračnog basa.

Album “Lutka koja kaže ne” je od onih ploča koje sigurno nećete tako lako vaditi iz playera već ih opetovano vrtjeti. Čak i ako vam naslovna tema – kao meni koji sam ju odslušao zaredom desetak puta – ne cima emocionalne žice “grešne mladosti”.