Beogradski sastav Stray Dogg, kojeg predvodi iznimno talentirani vokal i tekstopisac Dušan Strajnić aka. Dukat Stray, u osam godina postojanja izgradio je status nositelja beogradske scene i profilirao se u jedno od najprepoznatljivijih imena novog americana vala.

Nakon što su osvojili publiku, Michelle Gurevich, Devendru Banharta i Lissu Hannigan, objavili tri albuma te rasprodali Lisinski, vrijeme je da se vrate zagrebačkoj publici donoseći ovog puta u Vintage Industrial Bar neke nove pjesme i nova nadanja o kojima smo riječ više saznali u razgovoru s Dušanom.

Trenutno dobar dio vremena provodite na turneji po regiji i Europi. Evo, upravo nakon jednog sjajnog niza nastupa vraćate se u Zagreb. S kojim se izazovima susrećete prilikom slaganja i realizacije ovakvih putovanja?

Svaki put dok putujem razmišljam o tome kako bi bilo dobro da složim nekakav priručnik koji bi pomogao mladim bendovima koji se spremaju u takve sulude avanture, nekakva pravila i saveti kojima bi izbegli probleme u koje sam ja upadao a za koje nije bilo nikog da me upozori.

Kakvim autom putovati, kako se spakovati najoptimalnije, šta jesti i šta piti, kojim putem ići, šta izbegavati, gde sipati benzin, šta tražiti od klubova, šta imati od opreme a šta ne, kada je najbolje putovati, i tako dalje… Biti na turneji je zaista jedan jako izazovan i težak posao, ali i dragoceno iskustvo. Bend se ili neraskidivo poveže na turnejama, ili jako često raspadne nakon njih, i to je jedan sjajan test.

Što vas posebno privlači u svijetu pozornica i nastupa uživo?

Dugo sam imao problem sa javnim nastupom, i nisam ga još uvek možda u potpunosti prevazišao, ali se definitivno osećam bolje. Na neki način srasteš sa tom pozornicom i naučiš i tu dosta nekih pravila usput. Teško mi je bilo da razumem zašto uopšte ja to radim, zašto bi itko želeo da javno priča, ili peva o nekim svojim najintimnijim osećanjima – nekoj publici, nekoj skupini ljudi. Onda se desi i taj zaokret gde ne znaš da li je neprijatnije kad te svi slušaju, kao 500 ljudi sluša pažljivo o tvojim osećanjima (kao da su tvoja osećanja nešto specijalno bitna, zašto bi to radio kad možda ni najboljim prijateljima o tome nisi pričao još uvek) ili te više vređa kad pevaš o svojim ‘dragocenim’ osećanjima i razmišljanjima a skoro niko te ni ne sluša (zašto onda to uopšte radiš kada te niko ni ne sluša) već su tu da se zabavljaju i ubiju jos jedan vikend u izlasku.

Ono što jeste dragoceno je kad naučiš da pridobiješ publiku vremenom, i skoro pa možeš da osetiš tačno trenutak kada se to desi, kada dišete zajedno i osećate istu energiju, i kada si stigao do skoro svakog u sali (dal je 30 ili 500 ljudi nema veze), to retko šta drugo može sem koncertnog nastupa da mi priušti, i srećan sam što s vremena na vreme do doživim.

Kako koristite slobodne trenutke tokom iscrpljujuće turneje? Što vas najbolje opušta?

Gledam da spavam što više mogu, ili da čitam. Ponekad nešto i pišem, a ponekad opikamo i neki jamb ili već neku igru.

U vrlo kratkom roku ste izgradili kultni status nositelja beogradske scene i jednog od prepoznatljivih imena novog americana vala. Prvi koraci svakog putovanja se uvijek smatraju najtežima. Kad se prisjetite prvih dana benda, smatrate da li je sve ispalo onako ste zamislili ili se sve odvilo iznad vaših očekivanja? O čemu ste tada sanjali, a što sanjate danas?

Sve što se sada dešava je odavno prevazišlo moja očekivanja, doduše već sa prvim koncertima sam ispunio možda neke dečačke snove. Putovanja po Evropi, ili rasprodati koncerti po regioni i nastupi na glavnim binama naših festivala mi nisu bili ni na kraj pameti.

Danas nadam se da ćemo možda uspeti da pronađemo publiku i van regiona, i na tome intenzivno radimo. Teško je, ali i verujem da smo na dobrom putu.

Što smatrate najvećim, najponosnijim trenutkom svojeg glazbenog putovanja kao bend?

Najponosniji sam i najsrećniji i dalje kad izdamo novi album. Tu mi se skupi sav trud i rad nekoliko godina unazad. Tako da za sada imam ta tri trenutka, znam i dalje tačne datume kada smo zvanično objavili albume, i gde sam tačno bio tog dana i sata čak.

Posljednje tri godine bile su u znaku vašeg posljednjeg albuma ”Come Along Wind”. Sad, s jednim vremenskim odmakom, kako ste zadovoljni s njegovim prijemom kod publike i glazbene kritike?

Hteli smo da napravimo bendovski album, to smo i uradili i tako je i primljen taj album. Bilo je nekih divnih reči, ali ne bih se više osvrtao na to, vreme je da se ide dalje.

Nije tajna da se radi i na novom materijalu. Okusit ćemo ga u fragmentima već krajem ožujka kroz mini izdanje na kojem ćete obaviti četiri nove pjesme. Hoćemo li imati priliku poslušati premijerno dio toga u Vintage Industrial Baru?

Da, naravno, nekoliko pesama sviramo sa predstojećeg albuma, ponajviše pesmu po kojoj će se i zvati album, “Look At The Moon”, iako se ta pesma neće naci na tom EP-u koji ćemo uskoro objaviti. Često je sviramo kao uvodnu pesmu na koncertu, tako je bilo sada na turneji, zanimljiva je jer je zamišljena kao dijalog između ženske i muške osobe, s tim što ih obe ja pevam (to jest glumim).

Znamo da su bilo kakve konkretne informacije o novom studijskom izdanju “Look At The Moon” još u potpunoj magli, no ovako s kreativne strane, gdje vas novi materijal nosi?

Nosi u nešto drugačiju atmosferu, čak će album biti drugačiji i od samo EP-a, čije će se pesme naći i na albumu posle, ali i one će biti u malo izmenjenom ruhu. Album radim ponovo sa Borisom Mladenovićem, on će ga producirati, i to me jako raduje jer uživam da radim sa njim.

Istaknuli ste da je na tom putovanju najveći izazov pronaći prave ljude da rade na albumu. Do sada ste surađivali s glazbenicima poput Devendre Banharta i Lisse Hannigan, nastupali uz imena poput Michelle Gurevich i Scout Niblett… U tom kontekstu, možemo li s novim izdanjem očekivati još ovakvih zanimljivih kombinacija?

Još uvek nisam siguran, ali razmišljam o tome. Voleo bih svakako, samo da nađem pravo mesto u pesmi, i pravu osobu za to. Što se možda neće desiti.

Svi smo svjesni da u današnje vrijeme, kao ni u neka ranija vremena nije ništa lakše glazbeniku ostvariti svoj san. Financijski i svi drugi aspekti realizacije uspješnog glazbenog proizvoda i dalje su češće prepreka nego išta drugo, stoga ste nedavno pokrenuli i crowdfunding kampanju. Kako ona napreduje? Kako ste ste odlučili na ovaj korak?

Ide dosta dobro, evo uskoro se završava. Očekivanja se povećavaju, kako muzički od nas, tako i produkcijski, audio i vizuelno, i to nam znatno povećava troškove. Gledamo da dođemo do novca kako znamo i umemo, da bismo ispratili sve što smo zamislili, a sve to je dosta skupo ali mislim da se na kraju isplati. Bit ćemo srećni sigurno ako uradimo što bolje možemo sve, jer to ostaje iza nas kao neki svedok našeg rada, talenta i sveukupne vizije na kraju.

Sve što ste s nama podijelili zvuči vrlo interesantno. Do svirke u Zagrebu brojimo još sitno i vrijeme je za posljednji poziv našim čitateljima pa izvolite…

Vidimo se u ZG!!

(Emanuela Tomino/Mixer.hr)